Простор на коме се данас налази Зворник био је покривен људским настамбама још од давних времена. О томе свједоче и разни остаци материјалне културе. Природни и климатски услови пружали су бројне погодности за живот људи на овом простору: на једној страни отворена плодна низија, на другој планине богате шумом, рудом и дивљачи, а на трећој бистра и снажна ријека, богата рибом и погодна за пловидбу.

Најстарији познати становници у зворничком крају, према историјским изворима, били су Скордисци, народ келтског поријекла. Почетком првог вијека нове ере Балканско полуострво ушло је у састав Римске империје, када је успостављена и римска власт и на овим просторима. Доказано је да су Скордисци прихватили римску власт и да су јој касније помагали у гашењу устанка што су их водили Илири против римског окупатора.

Територија Зворника лежала је у римско доба на врло важној саобраћајници која је везивала римске руднике у Сребреници (Домавији) са важним римским центром Сирмијумом (Сремска Митровица) у коме је ковачница новца, а извјесно вријеме и резиденција царева. Остаци ове римске цесте уз Дрину нађени су сјеверно од Братунца, затим код Вољевице и најзад сјеверно од Зворника између Брањева и Шепка у дужини од три километра.

Римски трагови показују да је крај око Зворника био густо насељен и да је римским утврдама био добро заштићен. Како овај крај није довољно археолошки обрађен и истражен, није још могуће одредити римски административни центар којем је припадао Зворник са околином нити да је на овом простору постојало насеље.

У доба велике сеобе народа у В и ВИ вијеку на овим просторима измјењују се власти Западног и Источног Римског Царства.

По свој прилици, словенска племена су дошла у ове крајеве у другој половини ВИ и првој половини ВИИ вијека.

По досељењу Словена у ове крајеве овде се измјењују словенски, франачки, византијски и мађарки господари. Године 1153. ове крајеве заузимају Мађари у борби против Византије и држе их са прекидима све до турског доба. У међувремену спомињу се владари ових крајева Радослав Михајловић, неки Хенрик, српски краљ Драгутин, Ђубашићи, Стеван Котроманић, краљ Твртко И, деспот Ђурађ Бранковић. Од 1389. године зна се за породицу Златоносовића, која се често помиње у вези са Зворником, те се може са доста сигурности претпоставити да су они у то вријеме били његови господари. Од Златоносовића помињу се војвода Вукмир и кнез Вукашин. За њихова живота ови крајеви често мијењају господаре – Мађарску, Босну, Србију.

Године 1432 – 1433. долази до сукоба између краља Твртка ИИ и Деспота Ђурђа. Ђурђе потпомогнут Златоносовићима извојевао је побједу и заузео област Златоносовића од када се назива господаром Усоре и Зворника. Из времена држања Зворника од стране Деспота Ђурђа очувало се неколико легенди о „проклетој Јерини“, његовој жени, византијској принцези, која није била омиљена у народу, те је у предању остала као заводница, убица и зулумћар. Њој се чак приписује и подизање старог зворничког града. Прича се да је Јерина градећи зворнички град наредила да се камен за градњу довлачи чак из мејдана код села Вилчевића у брду Руднику (12 километара зрачне линије од Зворника) и да се камен додавао из руке у руку од мејдана до града. У саставу Деспотовине Зворник ће остати до 1458. године, када поново улази у састав босанске државе. Турци су га, највјероватније, заузели 1460. године, истовремено са Сребреницом и Усором.

Зворник се први пут помиње у историји 1410. године и то под именом Звоник, а 1519. године под садашњим називом Зворник. Зворнички стари град (тврђава) настао је знатно раније, вјероватно у вријеме када се на Дрини усталила граница између Србије и Босне, тј. у другој половини XИИИ или на почетку XИВ вијека. Подигнут је на погодном мјесту гдје Дрина полако излази у плодну равницу и гдје су од давнина пролазилии укрштали се важни путеви, од којих је посебно важан онај што је водио од Дубровника и Врх Босне (преко Романије и Дрињаче) и долином Дрине до њеног ушћа па даље за Сирмијум (Сремску Митровицу).

О давању имена Звоник (Зворник) постоје три верзије. По првој верзији град је могао добити име по неком усамљеном звонику цркве, која је стајала на мјесту данашњег градског подручја Горњег града или његовој близини. Звоник је морао бити виђен са много страна и из веће даљине, те је тако служио околном становништву као објекат за орјентацију. По њему је мјесто гдје се налазио добило име Звоник, па и град који је ту подигнут. Како су у то вријеме сјевероисточну Босну држали Мађари (па и касније) предпоставља се да је црква са звоником подигнута крајем XИИ или почетком XИИИ вијека. Под притиском патарена у првој половини XИИИ вијека предпоставља се да је црква порушена, а њен звоник остао да пркоси бури и вјетру и служи околном становништву као путоказ. Свакако је требало да прође неколико деценија па да се мјесто на коме је остао прозове Звоником, а то би нам послужило и као податак да претпоставимо да је стари град Зворник подигнут крајем XИИИ или почетком XИВ вијека.

По другој варијанти коју заступа др Десанка Ковачевић Којић град је име добио по звонику фрањевачког самостана који је подигнут почетком XВ вијека у Зворнику на Фетији. По трећој варијанти Звоник (Зворник) је добио име по томе што терен на коме је подигнут, када се гледа са друге обале Дрине , има облик звона.

Тачних података о времену подизања старог зворничког града (Ђурђевграда) и његовим градитељима, као што је речено, нема. Предпоставља се да је подигнут крајем XИИИ или почетком XИВ вијека и да су га подигли босански феудалци. Турци су га знатно проширили и утврдили. Послије окупације босне и Херцеговине 1878. године Аустроугарска га је обновила и утврдила као погранично мјесто према Србији и његове зидове прилагодила тадашњем начину ратовања. Имао је важност борбеног објекта све до 1918. године. У периоду између два рата, до 1934. године, у Доњем граду била је артиљерија бивше југословенске војске, када је коначно напуштен и препуштен зубу времена. У другом свјетском рату поново је добио одређену улогу као утврђење окупатора и његових сарадника.

Стари зворнички град (Ђурђевград) чинио је једну цјелину иако су се у њему разликовала три дјела: Горњи, Средњи и Доњи град. Горњи град се налазио на платоу брда што има облик звона, односно изнад његових хридина, Доњи поред Дрине и пута који води поред ње, а простор између Доњег и Горњег града почевши од Старог дворца (Велика кула) па доле до литица Доњег града је Средњи град.

Почетком вијека испод зворничке тврђаве (ван зидина старог града) формирало се и подграђе Подвозник (данашњи Зворник) који је највећи успон у средњем вијеку (у предтурском периоду) имао у првој половини 15. вијека. Подграђе Зворника била је тада позната варош, са преко 2000 становника и убрајао се у градове средње величине у Европи, који су према савременој категоризацији бројали између 2000 и 10000 становника. У Зворнику и Високом су се у првој половини 15. вијека развиле најјаче дубровачке насеобине (колоније) на подручју средњовековне Босне, које су повољно утицале на њихово привредно активирање. Ова два града била су тада и највећи центри трговине у Босни. Првенствено је Сребреница и близина њеног рудника повољно утицала на окупљање Дубровчана у Зворнику, прије свега њихових трговаца и занатлија, којих је највише у Зворнику било 1425. године (238). Успону Зворника допринио је и његов повољан положајна раскрсници важнијих путева за Србију, Мађарску и Босну, те је он уистину постао полазна тачка за трговину и важно трговинско средиште данашњег Подриња.

Дубровачка насеобина у Зворнику била је од 1415. до 1432. године. У овом периоду подигнута је и фрањевачка црква у Зворнику (на Фетији) која се први пут помиње у дубровачким изворима 1423. године, и то је до сада најранија поуздана вијест о њеном постојању.

Освајањем Деспотовине (1459.) исти турски команданти наставили су операције и с лијеве стране дрине, у Босни. Тако су зворничко и сребреничко подручје, као и Усора, потпали под турску власт, највјероватније, почетком 1460. године, и биће у саставу турске царевине више од четири вијека (1460-1878). У освојеним крајевима турци су формирали веће административно-политичке и војне јединице које су се звале санџаци. На територији некадашње босанске државе након њеног освајања формирали су три санџака: босански (1463.), херцеговачки (1470.) и зворнички (1480.) године.

По доласку у Зворник, Турци су ударили темеље утврђењу поред Дрине обалским бедемима и батеријама да затворе сваки прилаз тим правцем од вод, то је приближно данашња његова основа. Истовремено проширен је и учвршћен Горњи град у коме је Мехмед ИИ Освајач по освајању Зворника подигао џамију, која је названа његовим именом. Ту су одмах подигнуте стамбене зграде за посаду и представнике власти, јер је око султанове џамије настала и прва стамбена четврт, најстарија махала у Зворнику, коју помињу турски пописи, названа по имену наведене џамије. Она се временом проширила и на простану зараван уз капију тврђаве.

Када су турци дошли у Зворник, као што је речено, затекли су развијено насеље са доста прометним тргом, које се није директно наслањало на тврђаву, него се налазило знатно ниже, тамо гдје су се састајала два стара пута – један што је ишао од правца Врхбосне преко данашњих Шековића и Папраће, па кроз садашње село Кула Град, крај самог Горњег града, и спуштао се према Дрини, гдје је (код данашње робне куће и споменика палим борцима) излазило на пут што је водио лијевом обалом Дрине према Сави (нај пут је данас реконструисан и изграђена је модерна пјешачка стаза која спаја центар града са Ђурђевградом). На овом ширем простору као и на ширем простору данашње Фетије налазило се подграђе Зворника (Подзвоник), односно хришћанска варош, чији су становници били, углавном, католици.

Послије мохачке битке и пропасти Угарске (1526.) примјетно је стално помијерање католичког становништва према сјеверу у подручја с јачом католичком базом, тако да је у зворничком подграђу почео рапидно да опада број старог становништва. Смањењем и нестанком католичког становништва Зворник су напустили и фрањевци, па је и Црква свете Марије престала са радом (највјероватније 1539. године). Упоредо с тим у зворничкој околини се настањивало становништво влашког поријекла.

У турском периоду Зворник је значајан занатски и трговачки центар. Јако је развијен саобраћај ладама низ Дрину и скелом преко Дрине. Године 1533. има нешто више од 580 домаћинстава, без оних која су припадала органима власти и војном сталежу. У Зворнику је ове године забиљежено преко 25 различитих заната, и то: табаци (штављачи коже), обућари, сарачи, чизмаџије, чурчије, папуџије, нанулџије, кројачи, капари, клинчари, калајџије, свјећари, дунђери, пекари, халваџије, бараџије, месари, потковачи, ковачи, самарџије, клесари, бербери, казанџије и други. Зворник је у ово вријеме представљао највеће градско насеље у истоименом санџаку. Интересантно је напоменути да је и у предтурском и турском периоду у Зворнику и околини било јако развијено виноградарство и да је грожђе представљало основно воће у граду. Један велики број занатлија и трговаца бавио се и земљорадњом.

У турском периоу зворничка тврђава била је једна од највећих и најутврђенијих средњовековних градова у Босни.

Године 1878. турску власт замијенила је аустроугарска. У доба аустроугарске владавине (1878 - 1918) Зворник је такође развијеније мјесто. Он је котарско (среско) средиште са развијеним занатством и трговином. Тадашњем зворничком срезу, поред садашњег подручја општине Зворник, припада је и подручје данашње општине Калесија, Сапна, Теочак као и дјелови садашњих општина Угљевик (Тавна), Лопаре (Тобут и Прибој) и Бијељина (Главичице). У циљу обезбеђења колико-толико писмених радника и предрадника, као и школовања дјеце својих чиновника, Аустрија је у Босни и Херцеговини отварала свјетовне основне школе по узору на европске. Тако је у Зворнику 1886. године дошло до отварања народне (државне) основне школе. Изграђени су макадамски путеви за Сарајево, Сребреницу, Тузлу и Бијељину, који су дуго година и послије другог свјетског рата били у употреби. Посебно се продор Аустрије у БиХ осјетио у Зворнику у области архитектуре и грађевинарства. Насупрот старим управним зградама оријенталног стила из турског периода уских прозорчића и мало свјетла, подижу се нове велике грађевине које су својом монументалношћу требале да представе нови режим и истакну његову снагу. Садашња зграда Скупштине општине, Библиотека и музејска збирка (Официрски дом тј. Касина), војна болница на Фетији (која се више не користи), жандармеријска станица, бивша зграда основне школе у Бексуји, пошта (сада пословне просторије „Бобар банке“ у центру града), само су неки од већих објеката подигнутих у Зворнику за вријеме Аустроуграске.

Из пописа становништва из 1910. године види се да је град Зворник те године имао 732 куће и 3688 становника.

За вријеме аустроугарске владавине од културно-просвјетних и спортских установа и организација биле су у Зворнику двије основне школе (српска и државна/народна), Соколско друштво „Српски соко“, Српска народна читаоница, медреса и руждија (виши ступањ муслиманских вјерских школа), као и неколико мектеба за основну вјерску поуку муслиманске дјеце.

Почетком овог вијека у Зворнику је постојала и позоришна аматерска грапа, која је приређивала краће драмске приказе, углавном једночинке и драматизоване народне пјесме. За вријеме аустроугарске у Зворнику су основана културно-просвјетна друштва „Просвјета“, „Гајрет“ и „Напредак“.

За вријеме Краљевине Југославије (1918 - 1941) Зворник је средиште среза, који се простирао у границама готово неизмјењеним из времена аустроугарске владавине. Од 1929. припадао је Дринској бановини са сједиштем у Сарајеву. Стално се налазио у саставу округа тузланског, односно тузланске области. Имао је десет општина. Већина становника у Срезу бавила се земљорадњом, сточарством и воћарством. Радника је било врло мало. Они су радили, углавном, као најамна радна снага на различитим радовима у Зворнику, бавили се сплаварењем или повремено сјечом шуме и радом у каменоломима. У самом граду по класном саставу поред занатлија и трговаца било је и нешто службеника и земљорадника који су посједовали веће површине земље и издавали је под најам или је обрађивали уз најамну радну снагу.

Како је за вријеме старе Југославије главно занимање становништва у срезу било земљорадња, већина заната у граду је била везана за пољопривреду, па су доминирали занати као што су ковачки, коларски, поткивачки, обућарски, опанчарски, пекарски, чурчијски, абаџијски, терзијскки, казанџијски, кујунџијски, месарски, посластичарски. Године 1940. било је у зворничком срезу 180 занатских радњи у којима је радило 336 занатлија.

Зворник је и у овом периоду веома значајно трговачко мјесто. Већина занатских и трговачких радњи (дућана) биле су на старински начин уређене, али је било и неколико радњи које су биле уређене по европском стилу. Саобраћај и пренос робе обављао се, углавном, коњском запрегом, нешто касније и моторним возилима, а са ближом околином познатим босанским коњићима (самарицама). Била је веома развијена и трговина дрвном грађом и мршавим свињама. Лађама, „зворникушама“ извозила се низ Дрину дрвена грађа, кожа, шљиве, јабуке, ораси, а самарицама у пасивне сусједне срезове кукуруз. Познати су били зворнички вашари – први на Илиндан (2. августа) и други на Петковачу (27. октобра).

Зворник је, као у ранијим периодима, раскрсница државних путева за Бијељину, Тузлу, Сребреницу, Сарајево, а преко моста на Дрини (подигнут 1929.) за Шабац, Ваљево-Београд и за Ужице. Из Зворника је полазило пет аутобуских линија. Имао је пет коначишта (ханова) и један хотел („Београд„). Није имао ни један индустријски објекат, чак ни млин или стругару. До 1934. године у Зворнику је био и војни гарнизон бивше југословенске војске, који је био смјештен у напуштеним објектима аустроугарске војске.

Према попису из 1931. године у срезу зворничком било је 47.326 становника. Град Зворник је имао тада 3.487 становника.

Пред почетак ИИ свјетског рата у граду је био готово исти број становника као 1931. године (око 3500). Зворник је тада имао електрично освјетљење, пошту, телефон, телеграф, финансијску управу, болницу, срески као и шеријатски суд, медресу, православну цркву, шест џамија и синагогу. На подручју среза Зворник радило је тада 11 народних основних школа, Грађанска школа трговачког смјера (ради од 1920. године), Мушка занатска (шегртска) школа и Женска стручна школа.

Од јавних грађанских објеката између два свјетска рата подигнути су у граду жељезни мост на Дрини и болница на Фетији.

Основне школе, поред школе у граду, радиле су се још у Козлуку, Тршићу, Скочићу, Брањеву, Шепку, Дрињачи, Лијешњу и Растошници.

Евидентирано је да Зворник 1936. године имао двије библиотеке – библиотеку Соколског друштва „Соко“ са 508 книга и библиотеку Народне читаонице „Слога“ са 170 књига, док је на подручју среза радило тада још 6 књижница у селима.

У срезу Зворник тада је постојало 12 разних друштвених организација, од којих су најмасовније биле: Соколско друштво „Соко“, Одбор Црвеног крста, Удружење добровољаца и Ловачко удружење.

Зна се да су у граду у ово вријеме постојала и два фудбалска клуба – „Змај од Ноћаја“ и „Слога“.

Од здравствених установа у срезу зворничком у годинама након стварања Краљевине СХС постојала је у Зворнику само једна амбуланта, једна апотека, један срески љекар и апотекар.

Политички живот на подручју среза између два рата био је врло интензиван. На територији среза дјеловале су оне политичке грађанске странке које су имале утицаја у највећем дјелу земље. До 1929. године биле су то Радикална и Демократска странка, Југословенска муслиманска организација и Савез земљорадника. Највише гласова на свим изборима имали су кандидати Радикалне странке и ЈМО. У периоду од 1936. до 1941. године у срезу је највећи утицај имала Југословенска радикална заједница (ЈРЗ) коју су сачињавали припадници Народне радикалне странке, Словеначке људске странке и ЈМО.

У периоду између два свјетска рата градоначелници зворничке општине били су: Ђорђо Видаковић, Хакија Крџалић, Џемал-ефендија Хулусић и Станко Николић. Станко Николић је функцију градоначелника обављао од 1933. до 1941. године.

У априлском рату 1941. године и Зворник је бомбардован од њемачке авијације. Повлачећи се пред Нијемцима из Београда, краљ и влада су тада прошли кроз Зворник, задржавају се у њему један дан, након чега је бивша југословенска војска срушила жељезни мост на Дрини.

Иако је Зворник у току већег дијела рата био јако непријатељско упориште и његови прилази (Стари град, Млађевац, Змајевац и Вратоломац) били обезбјеђени рововима, бодљикавом жицом и другим утврдама са јаким посадама, јединице Народноослободилачке војске ослобађале су га седам пута. Батаљони Прве пролетерске и Прве и Друге војвођанске бригаде ослободиле су га први пут 5. јула 1943. године.

У борбама за прво ослобођење Зворника погинуо је 71 партизански борац, а међу њима и народни херој Филип Кљајић Фићо, комесар Прве пролетерске дивизије.

Зворник је коначно ослобођен од непријатеља 19. фебруара 1945. године од када се у граду и шире формирају органи народне власти.

У току рата готово да се није одвијао никакав културно-забавни и спортски живот у граду. Основне школе у срезу нису радиле, осим у Зворнику и Козлуку, и то с прекидима, док је Грађанска школа престала са радом још у априлу 1941. године.

По ослобођењу земље (1945.), у новој Југославији, у Зворнику је опет сједиште зворничког среза, чија је територија остала, углавном, у истим границама које је имао овај срез за вријеме Аустрогарске и Краљевине Југославије. Већ у марту 1945. године формиран је Народни одбор среза Зворник. Његов први предсједник био је Вељко Андрић. На територији среза формирано је тада 16 мјесних народних одбора: Зворник, Роћевић, Пилица, Челопек, Козлук, Грбавци, Сапна, Петковци, Снагово, Дрињача, Каменица, Цапарде, Осмаци, Мемићи, Калесија и Међаш. Први предсједник МНО Зворник био је Никола Манојловић, а секретар Драго Благојевић.

Према попису становништва 1953. зворнички срез је имао 53.539, а град (са Дивичом) 5.197 становника.

Увођењем новог комуналног система у љето 1955. године долази до проширења зворничког среза. Укинути су тада сребренички и власенички срез и припојени зворничком, тако да је подручје новог зворничког среза у периоду од 1955. до 1958. године обухватало територију садашњих општина Власеница, Шековићи, Хан-Пијесак, Сребреница, Братунац, Калесија, Осмаци, Сапна и Зворник. Предсједник среског народног одбора Зворник у овом периоду био је Никола Андрић.

У љето 1958. године угашен је зворнички срез и прикључен тузланском, који је обухватао цијело подручје сјевероисточне Босне. 1962. године у административном смислу је формирано садашње подручје општине Зворник, чија површина износи 500 км².

Као што је раније речено становништво на селу у зворничком срезу у предратном периоду бавило се земљорадњом, а у граду, углавном, трговином, занатством и угоститељством, па су ове дјелатности заузимале најважније мјесто у привреди овог среза. Разумљиво је било што су и у послијератном периоду, у измјењеним друштвено-политичким условима, све до шездесетих година, ове привредне гране представљале основу зворничке привреде, јер на подручју општине у ово вријеме није било индустријских капацитета. Тек 1956. године формирано је предузеће за производњу грађевинских материјала „Нови извор“, које је производило цријеп, циглу, бетонске елементе, мермерне блокове, камен кречњак, кварцни пијесак, камен туцаник, калцијум карбонат, серпентин и друге производе који су пласирани на домаћем и страном тржишту.

Познато је да су у Зворнику 1956. године из области привреде дјеловала ова предузећа: Столарско „Младост“, угоститељско „Мајевица, прехрамбено „Житопромет“, за производњу грађевинског материјала „Нови извор“, аутотранспортно „Аутотранспорт“, за експлоатацију шума „Јелица“, грађевинско „Градитељ“, кројачко „Укус“, затим трговачка предузећа „Задружни магазин“, Пословни савез „Дуван“, „Први мај“, „Узор“ и „Технометал“, те Обућарска и Бријачка задруга.

На подручју садашње општине Зворник у овој години постојало је и седам земљорадничких задруга: у Зворнику, Грбавцима, Роћевићу, Козлуку, Пилици, Шетићима и Дрињачи. Оне су се, поред пољопривредом бавиле и трговином.

У саставу предузећа „Нови извор“, основаног 1956. године, изграђена је 1957. године у Каракају модерна циглана са сушним простором. Подизањем ове циглане никао је и први индистријски димњак на подручју општине Зворник. Други индустријски објекат у Општини је Фабрика шперплоче, чија је изградња почела 1960. а завршена 1962. године када је пустена у пробну производњу. Фабрика је лоцирана такође, у Каракају у непосредној близини Циглане тако да је почела концентрација индустрије на једном мјесту, ван града. Фабрика шперплоче производила је паркет, шперплочу, фурнир, амбалажу, бачве и савијене дијелове намјештаја.

Изградњом ова два привредна објекта почео је процес индустријализације у Општини, од када су и улагања у ову привредну област знатно већа у односу на раније периоде.

70-их и 80-их настаје динамичнији развој зворничке привреде, тако да су у овом периоду остварене веома високе просјечне стопе годишњег раста друштвеног производа, што је зворничку општину извело из круга неразвијених. Најзначајнији привредни капацитети подигнути у овом периоду или настали од некадашњих занатских предузећа и задруга су: Фабрика обуће „Стандард“, Фабрика одијела „Алхос“, Везионица, РО „Нови извор“, фабрика гумених производа „Фагум“, транспортно предузеће „Дрина-транс“, предузећа из области дрвне индустрије: Фабрика шперплоча, „Фурнири“, „Братство“ и „Енергоремонт“; РО за металско монтажне и инсталатерске радове „Универзал“, Грађевинско предузеће „Инжењеринг“ ; РО из области пољопривреде и трговине „Агропром“, Фабрика минералне воде и сокова „Витинка“ Козлук, Фабрика глинице „Бирач“ (капацитета 600.000 тона, међу највећим у Европи, запошљава око 2500 радника) итд. Већина привредних субјеката организационо је везана за велике системе као што су Енергоинвест, Шипад, УПИ и др.

Према подацима управе прихода СО Зворник у 1990. години радиле су 544 приватне радње од којих је 88 угоститељских и 50 трговачких (без аутопревозника и таксиста којих је било 275).

У току 1946. и 1947. године Зворник добија прве установе из области културе и прва културно-умјетничка друштва. У јуну 1946. године отпочела је са радом Народна библиотека, јула 1947. године биоскоп „Дрина“ а 1947. године основано је КУД „Светозар Вуковић - Жарко“ у Зворнику и КПД „Братство и јединство“ у Козлуку. Десет година послије рата (1955) у Зворнику је почео излазити „Глас са Дрине“, као орган ССРН тадашњег среза Зворник, а угасио се крајем 1958. године, да би поново почео излазити 1969. године као гласило ССРН зворничке општине. У оквиру припрема за Први босанскохерцеговачки сабор културе у Зворнику је 18. марта 1974. године покренут лист младих за друштвена питања, културу и умјетност „Сазворја“. Године 1960. основан је и Народни универзитет, као установа за културно-образовно просвјећивање.

Одмах послије рата активиран је рад зворничке болнице, а нешто касније и апотеке у граду.

У августу 1945. године основан је Фудбалски клуб „Дрина“, а исте године, само нешто касније, и Фискултурно друштво „Дрина“, које је у свом саставу, поред фудбалске имало одбојкашку и шах секцију.

Основно образовање се одвијало у девет осморазредних основних школа и једној специјалној основној школи и 28 подручних четвероразредних школа са преко 12000 ученика и 400 наставника. У усмјереном образовању дјеловали су Средњошколски и Технички школски центар. Зворник у том периоду има и Школу за основно музичко образовање (ради од 1957. године), затим Дјечије забавиште (од 1964.), Дом за социјално незбринуту дјецу у Витиничком Кисељаку (ради од 1977.) и Центар за социјани рад.

Године 1981. општина Зворник имала је 73.845 становника. Сам град имао је те године 12.147 житеља.

Текст преузет из књиге „Зворник – слике и биљешке из прошлости“ од Мехмеда Худовића.